U srcu urbanog ritma Novog Sada, renoviran je salon venčanica Bella koji potpisuje arhitektonski biroPujo Arhitekti i dizajneri. Dizajniran kao arhitektonska interpretacija trenutka kada emocija naiđe na prostor, kredit za ovu pjesničku materijalizaciju pripada arhitektonskom birou”775″ podatkovni kraj=”787″> Ja idem na & dkoji je stvorio mnogo više od enterijera – stvorio je scenografiju za osećanja. Mesto koje se ne doživljava očima, već unutrašnjim ritmom. Otvaramo vrata salona venčanica čijem dizajnu enterijera smo već rekliI.
“986” podatkovni kraj=”1003″> … sa potpisom arhitektonskog birova Pujo A & D
Arhitektonski koncept, koji znakovi”986″ podatkovni kraj=”1003″> Biro iz Pujo A & D.ne počiva na želji da impresionira. Naprotiv, njegova snaga je u smirenosti. U sposobnosti da oblikuje prostor koji ne zauzima pažnju, već je vraća onome ko ulazi. Svaka linija u enterijeru je meka, zakrivljena, fluidna – bez oštrina, bez teatralnosti. Plafoni i zidovi u luku, niše koje izranjaju iz mase poput skulptura, svetlo koje nije usmereno već razliveno – sve govori jezikom nežnosti. Ovde, arhitektura nije autoritativna, već sluša. Ona je saučesnik u jednoj unutrašnjoj tišini.
Koncept prostora počiva na ideji zaintrigiranosti – one suptilne, ali duboke zaljubljenosti u formu, svetlost, teksturu. Zalučene, nežne linije koje ne poznaju oštrinu oblikuju plafone, zidove, niše i prolaze, stvarajući utisak protočnosti i unutrašnjeg mira. U ovom prostoru nema naglih prelaza ni vizuelne buke – sve je svedeno na suštinu dodira i protoka. Zidne niše deluju poput skulptura izranjalih iz mase, dodatno naglašenih svetlošću sakrivenih LED traka, dok tehnička rasveta gotovo neprimetno prožima prostor, ne narušavajući njegovu tišinu. Arhitektura se ovde ne pokazuje – ona prati, sluša, podržava.
Sve nijanse bež
Paleta boja je meka, gotovo nečujna – tonovi bele, bež i svetlog drveta stapaju se u harmoniju koja ne traži pažnju, već je nenametljivo zadržava. Površine visokog sjaja, poput valjkastih stočića, diskretno reflektuju svetlost i dodaju dimenziju savremenosti. Kontrast ovde nije oštrina, već balans između mat i sjajnog, između punog i prozračnog. U središtu prostora, dve raskošne sofe u bež plišu pozivaju na zadržavanje – ne samo fizičko, već i mentalno. To su tačke kontemplacije, mesta gde misli usporavaju, gde devojke sede i osluškuju sebe.
Mirna geometrija privatnosti
Jedan od najdirljivijih trenutaka u ovom prostoru jeste trenutak isprobavanja venčanica. Obeležen je kružnim postoljima koja funkcionišu kao male pozornice – mesta gde se mlada prvi put vidi kao ona koju svi gledaju. Osvetljenje, refleksije u ogledalima, mekoća pod nogama – sve služi tom trenutku introspekcije i potvrde. Tu je i simbolika. U prostor je pažljivo integrisano trešnječiji nežni, ružičasti cvetovi evociraju prolaznost, ali i punoću trenutka. Ono nas podseća da izbor venčanice nije samo pitanje estetike, već i pitanje identiteta.
Ogledala nisu tek funkcionalni elementi – ona su portali. Elegantno smeštena između stubova i oblih zidnih formi, reflektuju svetlost i prostor tako da brišu granice stvarnog i zamišljenog. Ovaj efekat nije slučajan – on stvara iluziju beskonačnosti, nežno širi prostor i naglašava osećaj da se devojka nalazi u središtu nečega većeg od svakodnevice. Niše za haljine, osvetljene preciznim LED trakama, prate istu arhitektonsku logiku – funkcionalni elementi su uzdignuti na estetski nivo, svaki komad odeće prezentovan kao artefakt emocije.
Put kroz prostor vodi do diskretno pozicioniranih kabina za presvlačenje. I one slede isti narativ: nežni lukovi, bež tonovi, zavesa koja klizi tiho. Svaka kabina je mala svetlost privatnosti, prostor u kojem devojka nije izložena, već zaštićena – u kojem ne mora da se pokaže, već da oseti. U ovom segmentu enterijera vidi se potpuna doslednost konceptu: ni u jednom trenutku prostor ne pokušava da dominira, već da prati emociju i podrži je u njenom najsuptilnijem obliku.
Foto: Igor Prusac
Projekat: Pujo Arhitekti i dizajneri