Sukob u Gazi je pokazao da ni najmodernija sredstva, navođena satelitima i računarima, nisu bez mana.
Iako se decenijama smatralo da Izrael ima jednu od najmodernijih vojnih industrija ne samo na Bliskom Istoku, već i u svetu, aktualni sukob u Gazi je pokazao da ni najmodernija sredstva, navođena satelitima i računarima, nisu bez mana.
Izrael je još od devedesetih godina jedan od najvećih proizvođača oružja i borbenih sredstava u svetu. Takođe, Tel Aviv je i jedan od najvećih kupaca američkog naoružanja, a zanimljivo je da su u vrhu te liste i Kuvajt, UAE i Saudijska Arabija te Ukrajina koja je najveći primalac američke vojne pomoći od početka ruske agresije.
Dronovi – efikasni, ali nisu savršeni
Pre nekoliko dana borci Hezbollaha su u južnom Libanu oborili izraelski dron, koji je najverojatnije bio u misiji izviđanja (S&C, Search and Reconnaissance) te koji je ranije ispalio dve rakete na njihove položaje. U pitanju je bio ponos izraelske aero industrije, dron ‘Hermes 900 Kochav’ (heb. Kochav – ‘Najsjajnija zvezda’). Taj dron je proizvod kompanije ‘Elbit Systems’ i prema svojim karakteristikama spada u grupu ‘MALE’ (Medium Altitude, Long Endurance – srednja visina letenja, veliki domet i dužina leta). U ‘MALE’ grupu borbenih dronova spadaju i turski ‘Bayraktar TB-2’, američki ‘MQ-1 Predator’ i ‘IGA Firebird’ te južnokorejski ‘KA-FS’ i europski ‘Airbus EADS Talarion’.
Ono što je karakteristično za sve ove letelice je da na prednjem delu svog trupa imaju karakterističan ‘nos’ u kojem se nalaze antene za satelitsku i radiokomunikaciju te različita optička i elektronska sredstva za navigaciju i odabir mete. Sam ‘Hermes 900’ je unapređena verzija starijeg drona ‘Hermes 450’, a koji se i dalje koristi.
Ono što je glavna karakteristika modela ‘900’ je njegov ‘flight endurance’ (mogućnost navođenog ili samostalnog leta) duži od trideset sati, što mu daje mogućnost da pokrije područja i daleko iza granica samog Izraela. Najveće zasluge za to ima motor ‘Rotax 916 IS’, austrijske proizvodnje. Sam dizajn motora, sa četiri cilindra i elektronskom kontrolom ubrizgavanja goriva i startovanjem, znači da tokom samog leta malo toga može da ‘pođe naopako’, za razliku od dosta komlikovanijih ‘turbofan’ motora, kakvi se nalaze u američkim dronovima ‘MQ-20 Reaper’ i ‘Predator-C’. ‘Hermes 900’ ima maksimalnu visinu leta od gotovo devet kilometara, što mu omogućava i da izbegne neke manje sisteme protivvazdušne odbrane.
On ima ‘jurišnu brzinu’ (maximum strike speed) od 220 kilometara na čas, što je gornja granica za sve dronove sa ovakvom geometrijom krila i motorima sa turbo-propelerom. Dron je najčešće naoružan navođenim raketama ‘Spike LR2’, izraelskog koncerna ‘Rafael’. Dron se koristi i u Azerbejdžanu, Kanadi (koja ga koristi za nadzor naftnih platformi), Kolumbiji, Islandu (za nadzor ekonomske zone ribarenja), Meksiku Filipinima i Švajcarskoj.
Sama ‘Spike ER’ raketa koju ‘Hermes 900’ koristi je deo šire porodice navođenih projektila, koji se mogu koristiti sa zemlje, iz vazduha i sa mora. Bojeva glava na ‘vazdušnoj’ verziji je ‘HEAT’ dizajna (high-explosive anti-tank), namenjena prvenstveno uništenju lakih oklopnih vozila, malih utvrđenja i žive sile. Poput američkih projektila ‘FGM-148 Javelin’, sa kojima deli najveći deo dizajna i ‘Spike ER’ je ‘FaF’ (fire and forget, ispali i zaboravi) projektil, dok u verziji za ispaljivanje sa vozila može biti opremljen i novim ‘LaL’ (Lock-On after Launch) sistemom za ponovno biranje mete u letu putem optičke veze. Bojeva glava je specijalno dizajnirana za uništavanje vozila sa tzv. ‘reaktivnim oklopom’ (manji eksploziv montiran na šasiji samog oklopnog vozila).
Kompanija ‘Rafael’ navodi da je ‘Spike’ porodica projektila jedan od najvećih izvoznih aduta izraelske odbrambene industrije te da se po licenci proizvodi i u nemačkom gradu Rothenbachu (u verziji nazvanoj ‘EuroSpike’), a u Singapuru ga proizvodi tamošnja kompanija ‘ST Engineering’. ‘Spike’ se nalazi u naoružanju više od trideset zemalja širom sveta, među kojima su Australija, Azerbejdžan, Kanada, Češka, Nemačka (za sva oklopna vozila ‘Puma’) te Hrvatska koja ih koristi na ‘Patria AMV’ oklopnim vozilima, u verziji ‘Spike LR-II’
Dronovi za špijunažu
Osim borbenih dronova ‘MALE’, Izrael proizvodi i dronove za ‘RAV-US’ (Reconnaissance Aerial Vehicle – Unmanned Surveillance) izviđanje i nadgledanje bez ljudske posade. Proizvodi ih kompanija ‘Israeli Aerospace Industries’ (IAI) sa sedištem u gradu Lod, nedaleko od Tel Aviva. Kompanija je u potpunosti u državnom vlasništvu i ima oko 14 hiljada zaposlenih te je najstarija kompanija iz ovog sektora – osnovana je još 1953. Osim letelica i naoružanja, IAI je i jedan od najvećih proizvođača za izraelsku svemirsku industriju, od kojih je najpoznatija njihova serija satelita tipa ‘Ofeq’
‘IAI Eitan’, u izvoznoj verziji nazvan ‘Heron TP’ je dron za izviđanje, vazdušno snimanje i topografiju te nalaženje aktivnih meta na zemlji. Može da leti na visinama iznad komercijalnog i vojnog aviosaobraćaja te na taj način ima ‘ukupnu procenu situacije’ (total reconnaissance awareness). Ima maksimalnu brzinu od 400 kilometara na čas i domet veći od 7000 kilometara, uz dužinu leta veću od 30 sati, što mu omogućava da leti iznad gotovo svih zemalja Bliskog Istoka.
Iako je izraelska vojska do sada navodila da se ‘Eitan’ ne koristi u borbene svrhe, izvesno je da postoje barem dva primerka sa ‘AWH’ modulima za konekciju projektila na krilima. Takođe, 2012 je jedna ovakva eksperimentalna letelica korišćena za testiranje mogućnosti za ‘air refueling’ – punjenje gorivom u vazduhu – ali se od tog projekta kasnije odustalo. Dron je opremljen i različitim ‘SIGINT’ senzorima i elektronikom, poput kamera za noćno snimanje (FLiR), ‘SAR’ radara za trodimenzionalno topografsko snimanje (synthetic aperture radar) te radara za snimanje ispod površine zemlje (LiDAR), i mora (MiSAR). Osim Izraela, ‘Eitan’ koriste i Indija, Grčka i Nemačka.