Roman Malo života Američke spisateljice Hanje Janagihaare (Hanya Yanagihara) već godinama važi za jednu od najemotivnijih i najkontroverznijih knjiga savremene književnosti. Od trenutka kada se pojavio, izaziva snažne reakcije, od duboke vezanosti i preporuka svima koje volimdo upozorenja da je reč o teškom i bolnom štivu. Sada, kada je dostupan i čitaocima na srpskom jeziku, roman ponovo otvara pitanja o traumi, granicama izdržljivosti, prijateljstvu, bliskosti i potrebi da budemo viđeni i prihvaćeni.
Roman Malo života To je Hanje Janagihare brokemilione čitalaca
U središtu romana Hanje Janagihare nalaze se četvorica prijatelja koji u mladosti dolaze u Njujork, grad ambicija, početaka i velikih očekivanja. Njihova dugogodišnja povezanost čini okvir priče. Ali se, gotovo neprimetno, pomera od klasičnog romana o prijateljstvu ka duboko intimnom portretu jednog života. Janagihara ne žuri sa zapletom. Likovi se razvijaju sporo, kroz svakodnevicu, profesionalne uspehe, emotivne lomove i tišine koje često govore više od dijaloga. Malo života je, pre svega, roman o traumi i njenom dugom trajanju. Ne radi se o jednoj rani, već o bolu koji se taloži godinama i oblikuje način na koji neko vidi sebe, svoje telo, odnose i budućnost. Autorka ne pokušava da patnju objasni ili olakšaj. Ne nudi jednostavne psihološke ključeve, već pokazuje koliko trauma može biti tiha, uporna i nevidljiva, čak i onima koji su vam najbliži.
O čemu je roman?
Malo života nije knjiga koja se čita usput, između obaveza. To je roman koji zahteva vreme, pauze i emotivnu spremnost. U jednom trenutku shvatila sam da ovu knjigu čitam sporije nego inače, jer mi je bilo potrebno vreme da udahnem između poglavlja. Postoje delovi koji bole i koji se teško ostavljaju iza sebe, ali i oni koji iznenađuju nežnošću, u malim gestovima pažnje, u pokušajima bliskosti, u nespretnim, ali iskrenim oblicima brige. Upravo u tim trenucima roman otkriva svoju drugu, podjednako važnu stranu. Prijateljstvo u Mali život nije idealizovano. Ono je često nesavršeno, iscrpljujuće i puno pitanja bez odgovora, ali je i duboko ljudsko. To su odnosi u kojima nema uvek razumevanja, ali ima ostajanja. U kojima ljudi ne znaju kako da pomognu, ali ipak ne odlaze.
Janagihara postavlja jedno od najtežih pitanja: da li ljubav, prisutnost i briga mogu biti dovoljni kada neko nosi teret koji je prevelik? Roman je često kritikovan zbog svoje emocionalne težine uz optužbe za preterivanje u prikazu patnje. Ipak, upravo ta nelagoda, granica između onoga što čitaoci mogu da izdrže i onoga što likovi proživljavaju, čini Malo života knjigom o kojoj se dugo govori. Ona ne pokušava da se dopadne svima, niti da ponudi utehu po svaku cenu. Njena snaga leži u tome što ne beži od onoga što je teško gledati i još teže razumeti.