Aleksandra Parojić, neuropsiholog iz Instituta za mentalno zdravlje Srbije i Aleksandra Ivanković, zamenik direktora evropske pomoći žrtvama i člana Radne grupe za izgradnju Memorijalnog centra.
Svaka peta mlada osoba ima jedan od mentalnih poremećaja
“Резултати су толико лоши да су прилично и неочекивани. Значи 20,4 одсто младих просечног узраста 14 и по година има један од менталних поремећаја”kaže Weathler.
Dodaje da rezultati još nisu povezani sa faktorima rizika, ali da su tragični događaji iz osnovne škole “Владислав Рибникар”Duboth i male matice, kao i pokriva infekciju, siromaštvo i nedostatak usluga i podrške u zajednici, predstavljaju značajne okolnosti.
“Ако идете улицом и сретнете пет младих људи, једна има озбиљан психијатријски поремећај”Kaže neuropsiholog.
“Изостао озбиљан приступ разумевању трагедија”
Aleksandra Ivanković naglašava da Srbija nije ozbiljno nije pristupila pitanjem zašto se tragični događaji dogodili.
“Ни две године касније није предузет ниједан озбиљан корак да се успостави национална комисија која би поставила та питања”Kaže Ivanković.
Označava niz netačnih pitanja – kako su počinioci imali pristup oružju, zašto je adekvatna zdravstvena intervencija izostala, zašto su porodice tražele odgovore.
“Чињеница је да никад нећемо бити у стању да у потпуности спречимо неку будућу масовну трагедију. Али можемо да поправимо начин на који реагујемо, на који одговарамо, на који подржавамо жртве”Kaže Ivanković.
Postoji interesovanje za psihološku podršku
Parojić kaže da je psihološka podrška danas psihološka i psihoterapijska podrška stručnjaka danas, nastavnici koji su povrijeđeni.
“У школи ‘Владислав Рибникар’ и даље се одржава контакт са школом и ми данас две године после овога имамо центар за младе у Ресавској улици који зовемо ‘Цезам’ да би га приближили младима у заједници, који је отворен и за наставнике, родитеље целог Београда, али посебно школе ‘Владислав Рибникар'”objašnjava neuropsiholog.
Dodaje da još uvijek postoji zainteresiran za podršku, posebno među roditeljima i nastavnicima.
Socijalna percepcija nasilja
Upitan je da li smo svjesniji percepcija nasilja ili minimiziranja problema Ivanković je oštar naglašavajući da smo bliži skrivanju problema.
Procjenjuje da kao društvo i državu nikada nismo bili ozbiljno suočeni sa onim što se dogodilo 3. I 4. Maja 2023. godine. Godine.
Kao primjer ona je izjavila Odluka grada Beograda To je tokom vikenda, kada je obljetnica tragedije obeležena, jedna od aktivnosti tokom dana porodice bit će streličarstvo.
“То је такав један апсолутан недостатак сензибилитета, осећајности за ова два дана кад је Влада Републике Србије одлучила да 3. и 4. мај буду дани сећања на жртве масовних злочина”zamjenik direktora organizacije evropske pomoći žrtvama i članovima Radne grupe za izgradnju Memorijalnog centra.
Kako kaže, budući da je radna grupa formirana 8. marta 2024. godine. Imali su oko 25 sastanka onoga što formalno, što neformalno. Naglašava da u radnoj grupi i predstavnicima grada Beograda, koji se retko pojavljuju na sastancima.
“Да су представници града Београда довољно често похађали те састанке, можда би до тог сазнања и дошло. Не би се догодило да смо ми вече пре 2. маја сазнали преко Инстаграма да се у Београду организују вежбе стрељаштва”Ponovio Ivanković, naglašavajući da mogu zajedno dizajnirati program.
“Цезам”
U vezi s ulogom obrazovnog sistema u prevenciji nasilja, Wombstew navodi da jeste “Цезам” model za širenje.
“То је место где млада особа може да дође без књижице, без упута, са заказивањем преко Инстаграма, на начин који је и мало приступачан и доступан”naglasio je Womby.
Predstavljeni podaci iz istraživanja mentalnog stanja mladih u Srbiji, koji je posebno zabrinjavajući – “да је скоро трећина младих доживела физичко насиље у породици”.
“Физичком насиљу у породици је присуствовало или га доживело 27,7 одсто наших младих просечног узраста 14,5 година”predstavlja podatke o studiju.
Parojić dodaje da jedan psiholog za 600 učenika radi u školama i da je pokrivenost primarne zdravstvene zaštite psiholozima i psihijatrima izuzetno slaba.
“Оно што је негде тековина свих ових дешавања, када је наша струка у питању, јесте да ми имамо у овим дугорочним мерама жељу да највише радимо на превенцији менталних поремећаја да те младе особе не морају да потраже услуге у здравственом систему”zaključuje womby.