Film Sirat je ostvarenje koje potpisuje francusko-španski reditelj i scenarista Oliver Laxea koje je podelilo publiku. Ipak, film je osvojio simpatije kritike i zabeležio impresivan nagradni niz. Pored dvostruke nominacije za Oskar (za najbolji internacionalni film i za najbolji zvuk), Sirat je nosilac čak 11 nominacija na Goya nagrade i nominacije za nagrade BAFTA u kategoriji najbolje ne-engleske filmografije. Premijerno je prikazan u takmičarskom programu na Filmskom festivalu u Kanu, gde je osvojio Nagrada žirijaa sada ga domaća publika može pogledati i u bioskopima. Mi smo to i učinili i možemo da kažemo da je ovo jedan od onih filmova koji ostavlja toliko snažan utisak da ostaje sa vama dugo nakon gledanja, a velika je šansa da posle njega nećete ostati isti.
Film Sirat: O čemu se radi?
Priča prati oca Luisa (Sergi López) i njegovog sina Estebana (Bruno Núñez Arjona), koji dolaze na rejv žurku u izolovano planinsko područje južnog Maroka kako bi pronašli Mar, Luisovu ćerku i Estebanovu sestru, koja je nestala nakon što je posećivala slične žurke. Nakon što bezuspešno pokušavaju da joj uđu utrag pokazujući slike ostalim posetiocima, upoznaju ekipu rejvera koja im saopštava da se uskoro održava još jedan festival i da bi možda mogli da je potraže tamo.
Kada vojska iznenada prekine žurku, Luis i Esteban odlučuju da prate ovu grupu ljudi u nadi da će se ujediniti sa Mar. Film je inspirisan mostom Sirat koji u islamskoj tradiciji razdvaja pakao od raja gde se duša suočava sa svojom pravom prirodom. Ova alegorija savršeno opisuje kako samu konstrukciju filma, tako i emociju koju on nosi, ali i izaziva.
Film Sirat izaziva snažna osećanja
Ova dualnost koju naziv implicira se prvo može osetiti u samom ritmu filma. Prvi deo uvlači gledaoca kroz zabavnu energiju, grupu ljudi koji deluje oslobođeno i bezbrižno, dok je drugi obojen težinom, nepredvidivim situacijama i tugom sa kojom čovek nema drugog izbora osim da se nosi. Ovo nije film koji se može pogledati više puta, ali je film koji treba pogledati barem jednom. Prva polovina gotovo da ima avanturisički duh, dok Luis i Esteban sa svojim kamionetom neprilagođenom pustinjsko-planinskom terenu prate rejvere putevima koji izgledaju neverovatno opasno, ali i prelepo. Teskoba koja se oseća tokom prelaženja različitih prepreka podseća na film Čarobnjak iz 1977. kada grupa ljudi prevozi nitroglicerin kamionima preko visećih mostova. Ti prizori (u oba filma) ostavljaju gledaoca u stanju potpune budnosti. Međutim, uprkos tim scenama, celokupna ekipa postaje sve bliža tokom svog putovanja, gotovo otelotvorujući hopecore narativ. Javlja se snažno osećanje, da uprkos sumnjama i pretnjama, moć zajednice opstaje, i podseća koliki uticaj mogu imati nepoznati ljudi na živote koji se suočavaju sa svojim najmračnijim trenucima.
A onda, sledi brodolom za brodolomom zbog kojih ćete možda i zažaliti što ste ušli u bioskop. Protagonisti, ali i gledaoci su suočeni sa posledicama svojih odluka i bespomoćnim osećanjem da je sve moglo biti drugačije. Uprkos tome, film nastavlja da teče, baš kao što i život u stvarnom životu mora da ide dalje, demonstrirajući koliko je nagon života jači od nagona smrti. Fotografija u filmu odiše nostalgijom, zahvaljujući i zrnastom efektu koji ima, pa čak i deluje kao da ovaj film nije upravo izašao. Što se zvuka tiče, bez ozira na to da li ste fan rejv muzike ili vas iritira, njena upotreba kroz film je gotovo perfektna. Ona ne samo da savršeno prati junake priče nego i njihova različita stanja. Osim toga, ona podjednako dobro prati unutrašnje osećanje koje se neminovno javlja i u samom gledaocu, izazivajući pomalo i ljutnju što ga neko toliko dobro čita i vodi kroz radnju. Ono što je vredno pomena jeste da su samo glumci koji tumače Luisa i Estebana, Sergi López i Bruno Núñez, profesionalni, a da je ostala ekipa amaterska – nešto što ne možete osetiti tokom gledanja.
Za kraj, osećanje sa kojim izlazimo iz bioskopa je da je Sirat možda film koji se gleda samo jednom u životu, ali će zauvek ostati sa vama.
Foto: MCF promo, IMDb