„Na Balkanu se vladajuće elite u velikoj meri služe mobilizacijom etničkih identiteta i njihovom manipulacijom, zarad ostvarivanja različitih interesa koji često ne služe na dobro društvu u celini. Zasićivanje nacionalnim identitetom, odnosno stalno izlaganje ljudi njegovim elementima, se vrši na razne načine, na primer, konstantnim izlaganjem simbolima kao što su zastave ili organizovanjem događaja i ceremonija fokusiranih na identitet“, kaže dr. Tijana Karić, naučna saradnica u oblasti socijalne i političke psihologije na Philipps univerzitetu u njemačkom Marburgu.
Kako se u svojim istraživanjima, između ostalog, bavi proučavanjem mira, konflikta i pomirenja, kroz prizmu međugrupnih odnosa, socijalnih identiteta i percipirane prijetnje dodaje da je javni diskurs u regionu pun centralizacije sopstvenog identiteta i sučeljavanja sa drugim grupama.
„Dobar primer za to je narativ o Svesrpskom saboru i pratećoj deklaraciji u kojoj se govori o ugroženosti srpskog naroda. Jedan od primera je i Rezolucija o Srebrenici koju su usvojile Ujedinjene nacije, koja je politički zloupotrebljena izvrtanjem njenog značenja i plasiranjem nacionalističkih narativa, pa i usvajanjem Rezolucije o Jasenovcu u Crnoj Gori kao političkog odgovora, time apsolutno zanemarujući žrtve. Na nivou društva, posledica ovih manipulacija jeste takozvani efekat ‘zbijanja oko zastave’ (rally ’round the flag), odnosno rastuće nacionalno jedinstvo i podrška vladajućim strukturama, koji se javljaju u situacijama krize, u kojima nas vladajuće elite konstantno drže. U socijalno-psihološkim istraživanjima su efekti takve pojačane glorifikacije nacionalnog identiteta dokazano štetni za međugrupne odnose.“
- Koji su to društveni fenomeni u zemljama Balkana koji snažno utječu na međugrupne odnose?
– Kada govorimo o fenomenima iz domena socijalne psihologije, dosta njih je nažalost i dalje vezano za konflikte koje smo imali ‘90-ih i koje nismo prevazišli. Na primer, uverenja o ulozi žrtve, gde se takmiči u tome ko je veća i „jedinstvenija“ žrtva, ko je više propatio. Takva takozvana isključujuća uverenja o ulozi žrtve doprinose održavanju i raspirivanju društvenih podela i konflikata. Nasuprot tome, inkluzivna uverenja, ona koja prepoznaju patnju svih strana, bi doprinela unapređenju međugrupnih odnosa, ali ona kod nas nisu zastupljena u velikoj meri. To onemogućuje adekvatno suočavanje sa prošlošću, jer stalno ostajemo u začaranom krugu pitanja „a šta su oni nama radili“.
Zatim snažni nacionalni/etnički identiteti koji su povezani sa takozvanim. „slepim patriotizmom“, onim nekritičkim, toksičnim aspektom patriotizma, u kom se naglašava lojalnost naciji bez obzira na okolnosti, dok nam nedostaje konstruktivni patriotizam, koji uključuje preispitivanje i kritikovanje nacionalnih praksi. Takav vid patriotizma bi zapravo doveo do problematizovanja političkih odluka koje donose dalje podele. Prisutan je zatim i nedostatak poverenja unutar i između grupa, a iz njega proizilazi percepcija pretnje, odnosno stepen u kom jedna grupa interpretira da druga grupa ugrožava njene vrednosti, način života, bezbednost ili ekonomske prilike. Doživljena pretnja je nesvesni kolektivni psihološki fenomen koji predstavlja prepreku za pozitivne ili konstruktivne međugrupne odnose. Moram spomenuti i uticaj međunarodne zajednice, naročito njenog zapadnog dela, koja u načelu zastupa progresivne društvene vrednosti poput mira, ravnopravnosti, demokratije i pravde. Međutim, način na koji oni to rade je veoma često patronizirajuć, snishodljiv, ljudi to osete, to pojačava percepciju pretnje, što za posledicu ima sniženo poverenje u njihove dobre namere i otpor prema razmatranju integrisanja tih vrednosti.
- Kako biste ocijenili proces suočavanja s prošlošću na Balkanu?
– Verujem da je iz brojnih primera kojima smo maltene na svakodnevnom nivou okruženi jasno da je on za sada neuspešan. Grupe koje su u konfliktima imale različite uloge sada imaju različite (psihološke) identitetske potrebe: one čiji su pripadnici činili zlo imaju potrebu da uspostave pozitivan imidž grupe i da budu prihvaćene, dok grupe koje se smatraju žrtvama imaju potrebu da povrate doživljaj moći. U konfliktima je često teško povući čistu liniju između ovih „uloga“, te se potrebe preklapaju. Puno je i aspekata koji se retko uzimaju u obzir, na primer da Srbi, u Bosni i Hercegovini i šire, i pri tome mislim na članove društva a ne političare, priznanje da se dogodio genocid u Srebrenici doživljavaju kao ogromnu pretnju identitetu. Kada to spomenem, uvek dobijem reakcije u pravcu „nemaju pravo“ ili „to nije bitno“. Možda je tačno da nemaju pravo nakon onoga što su pripadnici njihove grupe počinili, ali nesvesni kolektivni psihološki mehanizmi rade svoj posao, činjenica je da je ta pretnja za njih stvarna, i njeno ignorisanje neće dovesti ni do kakvih pomaka ka pravdi i pravednosti, ka prihvatanju odgovornosti za počinjeno, ka pomirenju i izgradnji pozitivnih međugrupnih odnosa.
- Kako i u kojoj mjeri emocije utiču na političke odluke? Koliko je opasna emocionalna manipulacija građana?
– Manipulacija emocijama građana je jedno od glavnih sredstava društvenog uticaja autoritarnih režima. Kada građane držite u konstantnom stanju anksioznosti ili straha, kada im šaljete poruke da je bliska budućnost puna neizvesnosti, da je „veoma težak period ispred nas“, da nam „prete neke spoljne sile“, onda je odgovor društva da se drži bezbednih opcija, to je ljudima već poznato. Naravno, kao bezbedne opcije se uvek nametnu baš one koje indukuju isti taj strah i anksioznost. Društvene promene zahtevaju visoku toleranciju na neizvesnost i zdrava društva, u kojima je društvena kohezija visoka, u kojima postoji povezanost i poverenje između članova društva, to mogu da podnesu.
Emocije koje su povezane sa pozitivnim društvenim promenama, koje se odnose na veću društvenu inkluziju, na pravednost i ostvarivanje ljudskih prava za sve, na (održivi) ekonomski rast i razvoj, unapređenje položaja ugroženih društvenih grupa, generalno na bolji kvalitet života građana, jesu nada i empatija. Čini mi se da nam u našim društvima baš one nedostaju. Čak i ljutnja i bes mogu biti konstruktivni ukoliko su kontrolisani i energija koja iz njih nastaje usmerena na pozitivne promene. Međutim, društva na Balkanu su mahom dovedena do takozvane naučene bespomoćnosti: nakon česte, ponovljene izloženosti neuspesima nakon pokušaja da se nešto promeni dolazi do povlačenja i pasivnosti. Između ostalog zato imamo puno ljudi koje „ne zanima politika“, koji ne idu na glasanje ili proteste „jer se tako ionako ne može ništa promeniti“. Moramo osnažiti jedni druge, praviti i slaviti male pomake, podržati one koji se bore za promene. Prevazići koristoljublje kom smo često skloni. Svako može da uradi nešto, ma koliko malo bilo.
- Kako biste ocijenili stanje društva na Balkanu, odnosno koliko je zapravo region odmakao od ratnih ‘90-ih?
– Ima ta izreka koju sam često slušala dok sam živela u Bosni i Hercegovini: „samo da se ne puca“. Taj minimum smo postigli, mada je i to ponekad upitno, ali to nije dovoljno. Naša društva su i dalje toliko snažno obeležena društvenim podelama na svim nivoima: političkom, društvenom, obrazovnom, medijskom. I to kao da smo nekako prihvatili kao normalnost i onda i one koji pokušavaju da urade nešto drugačije, da se bave izgradnjom mira i pomirenjem, utišavamo, zabranjujemo, vređamo, pretimo im. Aktuelne društvene norme ne podržavaju pomirenje, naprotiv, a norme dosta snažno utiču na stavove i ponašanje. Takođe sve ovo što sam ranije opisala spada u moju percepciju stanja društva. Nema oružanog konflikta, ali svakog drugog ima u izobilju.
- Kako do izgradnje mira s trenutnim etnopolitikama u regionu i kakva su Vaša očekivanja za naredni period?
– Potrebno je mnogo zaista teškog rada na jako puno nivoa. Formalni pomaci, koji su često zapravo podstaknuti spolja, da bi se unutrašnja politika uskladila sa politikom Evropske unije, ne izazivaju temeljne promene na društvenom nivou. Bez strukturalnih promena, odnosno promena političkih pristupa vezanih za pomirenje, teško možemo da izgradimo mir. Međutim, ono što mi kao članovi društva možemo da uradimo jeste da se najpre zainteresujemo za sopstvene živote, da se aktiviramo u borbi protiv tih politika koje neprestano raspiruju podele, da budemo solidarni sa onima koji se bore na raznim frontovima zarad opšteg dobra celog društva, da mislimo na druge, razumemo njihove perspektive, da ponudimo drugačije narative, i, zvuči banalno ali je izuzetno važno, da budemo politički odgovorni, da glasamo. Mislim da je važno i da se napravi konekcija između društvenih organizacija i nauke, jer je tu dostupno toliko znanja, na primer, o tome šta je efektivno u izgradnji mira i pomirenju, kada su protesti uspešni, kako smanjiti taj ograničavajući doživljaj pretnje o kom sam govorila. Ironično, govorimo o izgradnji mira, ali nam za njega jedino borba ostaje, i to moramo, i možemo, sami. Imamo moć.