U savremenom digitalnom okruženju živimo u paradoksu: nikada nismo imali više informacija, a nikada manje unutrašnje jasnoće. Brzina kojom konzumiramo sadržaje ne ostavlja prostor da ih zaista razumemo, povežemo sa sobom i pretvorimo u smisao. Um, izložen neprekidnim impulsima, postepeno gubi sposobnost orijentacije, a osećaj rasutosti i unutrašnje iscrpljenosti postaje sve prisutniji. Iz tog mesta konfuzije i zasićenja, psihološkinja Stanislava Vidović postavlja važno pitanje: kako u svetu preopterećenom informacijama ponovo uspostaviti kontakt sa sobom, sopstvenim vrednostima i pravcem u kojem želimo da se razvijamo.
Paradoks savremenog života
Nauka opisuje ovaj fenomen kao odnos između informacione preopterećenosti i čulni deficit – stanje u kojem je količina podataka, saveta i mišljenja veća od naše sposobnosti da ih povežemo sa sopstvenim iskustvom, potrebama i identitetom. Paradoks savremenog života je u tome što nas informisanost više ne osnažuje, već iscrpljuje. Što više sadržaja pratimo, to manje prostora ostaje da ga zaista smestimo u sebe. Um ne može da preradi neprekidan priliv impulsa – on se brani zamorom, rasipanjem pažnje i tihim povlačenjem iz sopstvene unutrašnje orijentacije. Zato se sve češće javlja osećaj rasutosti, konfuzije i unutrašnje praznine.
Ovo posebno pogađa žene koje imaju više uloga i visoka očekivanja: balansiraju karijeru, porodicu, profesionalnu vidljivost, emotivni rad i sopstveni razvoj. Njihov zastoj nije znak neznanja – već odsustva unutrašnje povezanosti. Informacija ima dovoljno; ono što nedostaje jeste nit koja sve to spaja u smisao.
Istraživanja poslednjih godina potvrđuju da digitalna i komunikaciona preopterećenost imaju jasne posledice po mentalno zdravlje i radnu sposobnost. Kontinualni priliv informacija dovodi do mentalnog umora, slabljenja fokusa, povećane anksioznosti i smanjene sigurnosti u sopstvene odluke. Fenomen digitalnog zamora – stanje u kojem smo stalno informisaniali više nismo u stanju da te informacije povežemo – postao je gotovo univerzalan.
Kako žene reaguju na digitalnu i komunikacionu preopterećenost?
Jedna od najcitiranijih studija, Preopterećenost društvenih medija, rodne razlike i uskraćivanje znanjapokazuje da žene emocionalno i kognitivno snažnije reaguju na digitalnu i komunikacionu preopterećenost nego muškarci. One češće prijavljuju emocionalno iscrpljivanje, umor od stalne komunikacije, pad psihološkog blagostanja i manju sigurnost u sopstvene procene kada su izložene prevelikom broju informacija. Drugim rečima: višak sadržaja kod žena brže prelazi iz obične preopterećenosti u dubinsko narušavanje unutrašnjeg fokusa, stabilnosti i osećaja smisla. Problem, dakle, nije jedan savet previše. Problem je akumulirani pritisak koji se taloži godinama, polako narušava psihičku ravnotežu i udaljava nas od sopstvene tišine – one iz koje se rađa jasnoća.
Šta nam je donelo savremeno vreme?
O informacionoj preopterećenosti obično govorimo kao o individualnoj teškoći, ali njen puni uticaj postaje vidljiv tek u organizacijama. Posebno među ženama 35+ u periodu najveće profesionalne odgovornosti. Njihova svakodnevica sve češće izgleda kao beskrajna lista zahteva: stalna dostupnost, mejlovi u talasima, komunikacija na više platformi, paralelni projekti, očekivanje hitnih odgovora, sastanci bez pauze. Kada se na to doda spoljašnji pritisak društvenih mreža, saveti ispravnopoređenje, perfekcionizam i stalni osećaj da se mora više – nastaje dvostruko opterećenje koje utiče na fokus, motivaciju i emocionalnu stabilnost.
Zbog toga preopterećenost informacijama više nije samo lični izazov. Ona postaje organizacijski problem: utiče na donošenje odluka, kvalitet timske saradnje, odnose u kolektivu i celokupnu radnu kulturu. U okruženju gde se očekuje stalni visok performans, a vreme za oporavak je minimalno, digitalni i komunikacioni umor postaje nevidljivi pratilac – tihi narušilac kreativnosti, prisutnosti i unutrašnje stabilnosti.
Kostrukcija smisla: Šta je to i kako postići?
Danas postoji jasan naučni konsenzus: previše informacija i digitalne stimulacije slabi psihološko blagostanje, otežava proces donošenja odluka i povećava sklonost impulsivnim promenama – naročito kada nedostaje jasna strategija, podrška i prostor za obradu informacija. U takvoj realnosti, rešenje ne može biti još jedan sloj saveta, tehnika ili lista koraka. To samo pojačava buku. Ono što ženama i muškarcima koji grade karijeru zaista nedostaje jeste proces koji psihologija naziva konstrukcijom smisla – sposobnost da spoljašnje informacije prevedemo na jezik sopstvenog iskustva. To znači povezivanje onoga što znamo sa onim što jesmo. Razlikovanje suštinskog od sporednog. Uočavanje šta je tuđe očekivanje, a šta naša potreba. Povratak unutrašnjoj orijentaciji, umesto spoljašnjoj.
Pauza za jasnoću je prostor u kojem se pametne odluke zapravo rađaju. To nije pasivnost, već aktivna mentalna higijena: trenutak u kojem usporavamo dovoljno da prepoznamo šta je višak, šta je važno, a šta smo usput izgubili. Tek tada informacije prestaju da nas preplavljuju i počinju da se pretvaraju u smer, sigurnost i unutrašnju stabilnost. U svetu koji sve brže proizvodi savete, možda je upravo to najvažnija veština savremenog života – sposobnost da čujemo sopstveni glas usred buke.
Ko je Stanislava Vidović, MSc psihologije
Stanislava Vidović je psihološkinja, terapeutkinja i karijerna koučkinja sa više od 25 godina iskustva u radu sa osobama koje žele jasniji pravac, samopouzdanje i karijeru u skladu sa sobom. Vodi programe transformacije karijere žena i pomaže klijentkinjama da prepoznaju svoje snage, postave zdrave granice i donesu odluke koje im vraćaju energiju i fokus. Njena praksa spaja psihoterapijske pristupe, savremene coaching metode i duboko razumevanje izazova koje, pre svega kod žene 35+, nose u profesionalnom životu. Dve decenije je provela na rukovodećim pozicijama u međunarodnim institucijama, što njenom radu daje dodatnu širinu, profesionalnu perspektivu i kredibilitet.
Foto: Privatna arhiva, Pexels: KATRIN BOLOVTSOVA, cottonbro studio, Rahime Çiftçi