Nakon višenad-cena – koji debiniraju debinu koja je osvojila regiju, Ne gledaj u mene u klavirurediteljka i scenaristkinja Hana Jušić vraća se na veliko platno sa ostvarenjem Bog neće pomoći – filmom koji nas vodi u okruženje zatvorene ruralne zajednice s početka 20. veka, ali koji suštinski progovara o savremenim temama: položaju žene, otporu prema patrijarhalnim normama i (ne)mogućnosti bega iz zadatih uloga. U ovom filmu, Hana Jušić istražuje granice tradicije i identiteta kroz likove koji balansiraju između lične istine i očekivanja zajednice. Naslov filma, Bog neće pomoći, preuzet je iz istoimene knjige Marka Pogačara – ali ono što sledi na ekranu nije adaptacija, već autentična, samostalna umetnička vizija koja se hvata ukoštac s temama porodičnog nasleđa.
Nakon što se film prikazuje na 31. sarajevskom filmskom festivalu, gdje je nakon toga preša projekcije izazvao snažne reakcije, razgovarali smo s autorkom o njegovom nastanku, ali i o širem kontekstu stvaralaštva žena na filmskoj sceni regiona.
-
Gledali smo vaš drugi dugometražni film Bog neće pomoći– Promišljena i vizualno precizna priča o zatvorenoj zajednici oblikovanom strahom od promjene. Kako ste se odlučili za ovu temu?
Došla sam do te ideje zapravo iz više smerova. Jedan od njih bila je glumica Manuela Martelli, s kojom sam želela da radim. Onda sam razmišljala – okej, imam sada ženu iz Čilea, hajde da smislim kakva bi mogla biti priča o Čileanki u Hrvatskoj. S druge strane, posle filma Ne gledaj u mene u klavirudugo vremena da je kostimni film sahranjen. Htio sam se obratiti nečemu što nije urbano, što nije neodoljivo, što se danas ne bavi problemima, jer je ovaj prisutan postao nekako … dosadno. Htjela sam film u kojem ljudi nemaju mobilne telefone, a tako – gdje je bolji od Dinare, među pastirima, početkom 20. stoljeća. Mic Mic Mic, ja sam slao tu priču iz različitih motiva. Napisao sam ovaj scenarij šest godina. Imao je dvadesetak verzija, ali osnova je uvijek ostala ista – žena u crnom dolazi u zatvoreno, patrijarhalno okruženje, nepouzdano prema strancima, vrlo agresivnim. Eto, postoje ljudi koji, poput nje, ne pripadaju – je kome se povezuje.
-
Iako je smeštena u prošlost, priča u filmu je univerzalna i nosi jaku poruku o poziciji žena i danas. Da li vam je to bilo važno?
Za mene je bilo važno da je film imao političku dimenziju i da razgovara o položaju žene – ugnjetavanje tako -kalisanih tradicionalnih vrijednosti koje se stalno nazivaju u Hrvatskoj. Pravo u Hrvatskoj poziva vas vrijednostali one su često nasilne, opresivne i nimalo prijatne. Želela sam da ih dekonstruišem – da postavim pitanje: šta zaista znači tradicija?
-
Iako stilski film Bog neće pomoći Potpuno se razlikuje od debija vašeg filma, još uvijek postoje neke zajedničke reference.
Stilski sam se želela odmaknuti – napraviti meditativan, spor film, koji odražava subjektivnost pastira i njihovog načina života: usamljeničkog i sporog. Ali kako sam dalje pisala scenario, shvatila sam da su sličnosti između dva filma neminovne, jer se stalno bavim istim temama. To je to sitno nasilje zajednice nad pojedincem koji se ne uklapa. To me opseda. Taj osećaj da se moraš uklopiti u nekakve građanske, tradicionalne vrednosti. I onda ti ljudi oko tebe funkcionišu kao čopor kad im neko ne odgovara.
-
Da li vas je to lično iskustvo inspirisalo – ili više fascinacija društvenom nepravdom?
Poreklom sam iz Šibenika, cela porodica mi je tamo. To je mediteranski grad koji naizgled deluje opušteno, ali zapravo ima vrlo kruta pravila: šta se sme, šta se ne sme, kako se žena treba ponašati… To ogovaranje, izopštavanje nekoga zato što se razveo ili jer ne liči na druge – Jedno je skriveno, ali oštro surovost bilo kome ko pravi prekršaj. Oduvek me to opsedalo, možda jer u sebi imam taj bunt prema tim pravilima. Možda još nisam prerasla taj tinejdžerski bunt prema mami, baki, prema tim očekivanjima kako žena treba da izgleda i ponaša se. To me, naravno, prati i u filmovima.
-
Da li biste rekli da je reč o nekom obliku ženskog generacijskog nasleđa koje se prenosi kroz vaspitanje i očekivanja – i na koji način, po vašem mišljenju, možemo da ga prekinemo ili prevaziđemo?
Apsolutno jeste nasleđe. Radim na fakultetu i primećujem kod mlađih studentkinja da su mnogo glasnije, da ih manje briga šta će drugi reći, i to mi daje nadu. Imaju hrabrost da odmah kažu kada im nešto smeta. Stvari se menjaju. Moja generacija je bila čudna biljka – posebno ako si studirala film. Danas je to mnogo ravnopravnije. Mada, kada pogledamo kontekst Festivala, još uvek ima jako malo ženskih autora u takmičarskim programima.
-
Da li je onda lik Tereze inicijalno zamišljen kao katalizator promene ili više kao ogledalo kroz koje zajednica vidi sebe?
I jedno i drugo. To su neke njene osnovne funkcije kao lika. S jedne strane, ona je ogledalo ovim likovima koji su neprihvaćeni u svom društvu – poput Ilije i Milene. Ilija je neka tipična muška žrtva patrijarhata, čovek koji mora da bude na poziciji vođe, a zapravo to ne želi, i ostali smatraju da nije dovoljno dobar, odnosno da nije dovoljno muško da bi to bio. S druge strane, Milena je baš neka žrtva – ona najtipičnija – šikaniranja muškaraca, i psihičkog i fizičkog, zato što je drugačija. Njima Tereza služi kao neko ko im je ogledalo, da shvate koliko ne funkcionišu unutar tog sistema, ali i kao katalizator – neko kroz koga mogu da projektuju kako bi bilo da pobegnu. Ilija na kraju nema hrabrosti da pobegne od svog sistema. A možda mu i nije tako loše – ipak je muškarac. A Milena pobegne.
-
Lik Milene deluje kao neko ko svet doživljava na drugačiji, senzibilniji način, a opet je buntovna. Kako ste vi, kao rediteljka i scenaristkinja, zamišljali Milenu dok ste je stvarali?
Oduvek govorim da nema ništa dobro od likova koji su žrtve. Mislim da kada se neko viktimizuje kao lik, on uvek na kraju ispadne plošan, kao savršena žrtva. Puno mi je zanimljivije kada lik koji je po svemu žrtva ipak ima svoj bunt. Milena, i pre nego što ode i pre nego što učini to što već učini, ona konstantno kroz život ide sa nekim sitnim buntevima i sa svojim bogatim unutrašnjim svetom koji je čuva od toga da potpuno ne propadne. Meni je to bilo jako važno. Možda to nije toliko vidljivo u filmu jer su neke scene izbačene, ali meni je bilo bitno da se vidi da je Milena – lenja. Da ona koristi lenjost kao bunt. Kao: Ne želim biti tvoja radna snaga, ležaću u kući i njegu. To je njen način da ne postane još jedna potčinjena žena u toj sredini.
-
Šta biste rekli da je zajednička crta između Tereze i Milene, iako su veoma različite?
Njihova raznolikost je očigledna, ali njihovi su autsajderi uobičajeni. Hteo sam da uspostavim odnos između njih, što je marginalno erotično – možda je Milena zaljubljena u Terezu i nije svesna. Tereza nudi svoju pažnju i jedinstvo koju nikad nije dobila. Još sam bio u dilemi na probama, ali čini mi se da u filmu vidimo jasno da su njih dvoje važne jedna drugoj, a da ne uđu u kliše.
-
Kako danas, kao rediteljka čiji filmovi imaju prepoznatljiv regionalni odjek, vidite ulogu žene u filmskoj industriji na ovim prostorima?
Čini mi se da nam je zaista više. Trenutno postoje mnogi zanimljivi mladi direktoriji u Hrvatskoj, koji još nisu učinili svoj prvi dugometražni film, ali imaju vrlo zanimljiv kratki rad. Inače, malo filmova izrađeno je u Hrvatskoj – i sve manje i manje – tako da mladi muškarci ili žene nije lako. Čini mi se da je situacija sasvim čak, barem kada je u pitanju prilika za upucavanje igranog filma. Ne bih rekao da danas žene imaju znatno manje šanse samo zato što su žene. Na primjer, prošle godine sam gledao sjajan film iz Srbije, zaista sjajnog, od mladih režisera Emilia Gašić. Bio sam na žiriju na Puli, gdje je film nagrađen. Bio je to samo temelj prava ženskog filma, vrlo dobar, a drago mi je što ih ima sve više i više njih.
Film Bog neće pomoći prati priču o Terezi, Čileanki koja dolazi u izolovano pastirsko selo na Dinaru (planina iznad Šibenika), tvrdeći da je udovica brata seoskog starešine, koji je poginuo u Čileu. Njen dolazak narušava strogu strukturu zajednice, ali donosi i dah slobode.
Radnja filma se dešava početkom 20. veka u dalmatinskom zaleđu. Tereza (Manuela Martelli) stiže u selo, gde se susreće sa Milenom, jedinom osobom koja je ostala u selu tokom leta. Tereza tvrdi da je udovica Mileninog brata, koji je poginuo u rudarskoj nesreći u Čileu. Ona traži da se sahrani u selu i tako pronađe mir. Međutim, njen dolazak unosi nemir u zajednicu, koja je do tada živela po strogo utvrđenim pravilima. Tereza, sa svojim dolaskom, donosi i dašak slobode, ali i donosi tenzije u tradicionalnu sredinu.
U filmskoj zvijezdama: Manuel Marjli, Ana Marija Veselčić, Filip Đurić, Mauro Ercegović Gracin, Nikša Bugar, Tina Orlandini, Ivan Skoko, Bogdan Farcaş i Vinko Kraljević i Vinko Kraljević
Foto: Pero Arsenijević, IMDb, Sarajevo Film Festival promo